Najteže je kad nekog voliš a ne možeš da mu kažeš da ga voliš. Jer voleti nekog i znati da to možeš da kažeš kad god i kako god, ima u sebi neke sigurnosti i punoće sveta. Ima pražnjenja i odlaska i predavanja i slanja i odašiljanja. A kad te reči u tebi čame, to je fliper između srca i mozga.
Neko tvrdi da je teže kad voliš a neko ti ne uzvraća. Ali ja ne volim da bi mi se uzvratilo. Samo volim i to nekud ide. To je energija koja buši sve pred sobom i ne mora da mi se vrati nazad. Dajem je. Možda boli, ali energija ide. Ne trune u meni. Ljubav je legla gde treba da legne.
Pitaćeš me možda šta uopšte znači kada ne možeš da kažeš i zašto uopšte ne bi mogao. Ljudi govore bogovima da ih vole svakoga dana. Govore mrtvima.
Ne, to je još uvek neprekidna partija flipera unutar tebe. Mi smo umreženi tako da znamo da je naša ljubav stigla tamo gde treba da stigne i tu ulegla. Nisam kaluđer te ne znam da li je moja poruka u široki kosmos stigla tamo gde treba.
Možda treba da verujem da šaljem voljenje u pravom smeru. I kad poverujem, verujem u to da je proklijala. Ne dovodim u pitanje da je prihvaćena.
Govore ljudi da vole i ljude koji više nisu tu na neki način. Možda čak i njima direktno. Iako ne čuju odgovor nazad često. To je u redu, jer ljubav je dati ali to je još uvek fliper. Slobodno ti to kažeš, ali nešto mi smeta u tome što, iako ljubav sleti na pistu, ne znam je li se posadila.
Mislim se o tome dok komunalac ispred radnje smaza čitavu čokoladu, smeškavši se sam sa sobom. Prstima garavim od ulice, kida kockicu po kockicu i liže jagodice i uživa. Kao da govori toj tabli da je voli najviše na svetu i ta tabla čokolade to razume, prima i topi se onako kako on želi.
Detinje iskreno voli i predaje se voljenju i voljenje biva primljeno negde.
Da, ostajem pri tome da je najteže voleti i biti u potpunoj nemogućnosti da tu ljubav predaš. Da se ta ljubav posadi u drugu osobu. Igraš te loptaške igre sa sobom nekad, nekad i sa tom drugom osobom. Na golu su ponekad sujeta, ego i ostale trice modernog psihoslovlja.
E to je nemogućnost da kažeš. Koje god reči bacio, kuda god pustio energiju, najteže je možda kad se ona ne primi. Kad ostane žalosni pelcer. Setim se tog nekog pelcera koji mi je dala komšinica Daliborka jer mi se dopao cvet u njenom dvorištu. Nikad mi nije proklijao. Strašno joj je bilo krivo.
To mi je najteže možda. Kad dajem pelcer i vidim da ne klija. Da, to je za mene nemogućnost da se kaže. Jer reč nije samo glas i glas nije samo zvučni talas. Najteže je kad nekog voliš i to ne možeš da kažeš, a kazati znači posaditi.
Najteže je kad ne možeš da posadiš. Ali i kad ni iz tebe neće da proklija. Može, ali neće. Da, to je precizno.
