Ironično je s jedne strane što pišem ovaj tekst dok imam kreativnu blokadu. A zapravo nije ironično, jer ovo je jedan od metoda kojima lečim stvaralački zastoj.
I nama koji zarađujemo od pisanja desi se često da zveramo u beli papir i trepćuću belu liniju, tražeći neke posebne reči i izraze i formulišući bogomdane ideje.
Masa u lobanji troši 20% energije čitavog tela. Naravno da će izbegavati poteškoće. Umrežena je da bude efikasna. A pisanje je teško – bila to pesma, reklama ili sastav za srednju školu. Jede energiju. Vuče struju iz jedne sinapse u drugu. Okida hemikalije. Automat.
Gladni efikasnosti i netrpeljivi prema osećaju bespomoćnosti ispred papira, posegnućete hrabro za šablonima i formulama, samo da biste shvatili da su više štaka nego što su ultimativno rešenje kako se ponekad prikaže na internetu.
Znam kako je.
Setim se ponekad, kad osetim knedle u olovci, da Stiven King od početka svoje karijere do danas piše 2500 reči dnevno. Od toga saseče brat bratu 2000-2200. Nemilosrdno.
Čitao sam da Ed Širan napiše 170-200 pesama za mesec dana dok snima album, a od toga samo 3-5 uđu u neku selekciju da se obrađuju dalje za album. Računajte da 600 pesama minimum prođe do stvaranja jednog albuma.
Postoji izraz na engleskom —
Throw spaghetti against the wall and see what sticks.
U slikovitom prevodu, nabacaj svega i svačega, nešto će se zalepiti.
Ima i od Viljema Foknera onaj izrabljeni citat —
In writing you must kill your darlings.
Ovaj citat su posle mnogi preuzimali te ćete ga naći na mnogo mesta. Volim da verujem da je Fokner to izrekao. U slobodnom tumačenju, ne bojte se da brišete. Gumica je vaš prijatelj.
Eto vam jednog od ključeva za blokadu. Zašto čekati savršene reči – ako one uopšte postoje? Zašto se gordo držati perfekcionizma – kao da je ono što pišemo naša kruna karijere? Čemu strah? Zašto ne pustiti neke ideje da samo… Odu? Jer zacelo nisu sve vredne naše pažnje.
Uporedim to u glavi, čak i kad silno želim da iz prve nabodem epohalne reči, sa metaforom vajara. On postavi model, uzme bezobličnu masu gline, nasadi to na konstrukciju i skida. Skida. Skida. Lepi. Baca. Skida. Reže.
Ali prvo nabaca masu. Što više mase. Nabacuje dok se onaj model ispod ne počne savijati.
Znate, najlekovitije za moje pisanje bio je rad sa dragim starijim kolegom na sloganu. Dok sam ja čekao onaj pravi, on je napisao 100 predloga. A onda je i mene naterao da napišem 100 komada. I pisali smo tako do 507 slogana.
A onda smo ih sve obrisali.
I jedva nakrcali tri baš dobre ideje koje su ostale u glavi od svih 507.
Nabacajte i brišite dosta. Čini mi se da je tu lek. Barem na osnovu toga što je ovaj tekst inicijalno imao 3000 reči minimum.
