Desilo mi se na psihoterapiji, posle XYZ godina i 3 psihoterapeuta, da dočačkam nešto što ne bih mogao ikako drugačije sem kao jezgro da opišem. To ti je kao kad čačneš onu pubertetsku bubuljicu. Od onih ljutih, gnojevitih koje valja skloniti jer ideš u grad među druge lepe ljude i ne bi da nosiš rog u koji će te sigurno gledati kad im priđeš pijan, ali isto tako znaš da će boleti i možda će ostati ožiljak ako preteraš te postoji posebna tehnika za tako nešto, a možda i krema ili nešto da je prekriješ u boji kože.
Otpakovao je moj dragi terapeut i poslednji blok koji je stajao na jezgru, a da ja toga nisam bio svestan jer godine su učinile svoje da počnem sa puštanjem kontrole u psihoterapijskoj sobi. Paradoksalno, dok god sam tvrdio da sam svestan šta radi, to je bilo kao da bez anestezije pokušavaš da držiš hirurga za ruke i bilo je samo lošije. Sad sam žmureo i pustio da me vozi.
Lagano je uklonio sve i otvorio se neki kosmos meni dobro poznat samo ne iz ovih godina ali dovoljno nepoznat mom nervnom sistemu koji je odreagovao svim znanim i neznanim sredstvima samoodbrane i srećom (ili nesrećom) moja racionalna strana uspela je da zadrži obgrli i primiri sve zaštitnike jezgra da stoje po strani i puste hirurga da odradi svoje.
Nije dirao dalje ovog puta. Iz tog jezgra proklijalo je mnogo toga što me čini onakvim kakav sam danas. To su žile i bršljeni i trnje i ispod svega toga je nešto. Neko. Jedan pogrešan rez vodi u dezintegraciju, ako sam ja to dobro ukačio jer svašta čitam i svašta pitam, ali obećao sam sebi da neću više čitati jer ometam samog sebe u odnosu koji imam sa čovekom koji sve vreme pokušava da mi priđe, a sad kad mi je prišao, valjalo bi junači postojati. Vreme je da verujem i počeo sam da verujem i da se prepuštam. Nazad nemam, ne mogu, ne umem – napred ne znam kuda idemo.
Rez. Dosta seansi u svom životu otvorio sam rečima da me je prethodna razvalila, a ova u kojoj smo došli do nečega nalik jezgru otkrila mi je vitalnu i bolnu istinu – da sam već razvaljen i rastavljen na lego kocke i da treba to sada pospajati, pomiriti i zaceliti. Da me niko nijednom nije rastavio, već samo uperio svetlo u rastavljenost i pokušavao da mi kaže da kocke jesu razbacane po sobi i treba upaliti svetlo.
i dok palim svetlo, mada hodam sa baterijskom lampom najčešće jer peku oči, vidim da sve ono sa čime sam ja ušao u terapijsku sobu – a to je da sebe zalečim izlečim i učinim neprobojnim za sve ove izazove sveta i čoveka – nema mnogo smisla i samo je bio odbrambeno-napadački stav. Defetistički. Počinjem da vidim tračak nečega samoprihvatajućeg u lomljavi. Gde svaki zrak koji ide kroz pukotine moje i obujmi mi komade mene, a svaki komad je život za sebe iznikao da čuva jezgro, jeste jedno prihvatljivo milovanje.
Srča. Komadi. Razlomljeno. Razvaljeno. Deca. Odrasli. Lica. Maske. Sve sam to ja. Sve smo to mi. To Mi sam Ja. Boli, ali dom nekad boli. A možda sam prvi put u svom pravom domu.
Dobar rez.
