Očekivao sam od soka sa narandžom i đumbirom da će mi grebati nepca. Ipak, nije. A tako sam hteo, čežnjivo sam hteo da bude grublji. Muzika je utihnula, svi gledamo nekud kroz izlog u zid susedne zgrade i ćutimo. Neko je ostavio otisak ruke umrljane farbom. Kako je to pravilna šaka, hej.
Stolice su nezadrživo prazne, kao da ne žele da neko svrati i ometa ih u samotnom boravku. Povlačim jednu, škriputa kao da grdi moju nezgrapnu šaku. Puštam jer ko sam ja da budem neprijatan prema tihim stolicama?
Rubovi haljine devojke za stolom pored mene češkaju sveže oprane podove. Lagano ispija svoj espreso. Pitam se da li i njene misli udaraju u susedni zid ili su pak negde drugde, rasute kao dečji klikeri. Trepće u ritmu stakata. Možeš da naštimaš sat po njenim očima.
Rukama otkucava nešto na stolu. Omiljenu pesmu možda? Ili ritam svojih nervoznih ideja?
Oko mene su knjige o aurama, reikijima i bioenergiji. Kažu da ruke leče. Nisu pogrešili. Ne razumem se mnogo u ezoteriju otkad sam izašao iz lokalnog šamanskog udruženja pre 20 godina. Dobru grdnju sam dobio tad jer ko još hoće da mu dete bude šaman kad mu smišljaš život prema svojim fantazijama? Ali kroz život me je hrabro, a katkad oštro, vodila misao da ruke zaista leče.
Svašta ruke mogu. Nobles dlanovi jednog komercijalnog pisca, kopirajtera, mogu tome da posvedoče. A nekad su bili tako žuljeviti.
Tako mi se delje neko drvo. Znaš ono, uzmeš nož i delješ i delješ i delješ… Dok ne dobiješ oblik. Nadahnjuje me fabrički drvorez stolova. Neko je uzeo mučeno drvo i dao mu novi život. Da nije drvoreza, ja bih sad sedeo za nekim plastičnim stolom i kršio razne belosvetske agende o održivosti.
Poželim da znam neki zanat baš dobro. Kad znaš zanat, češće se rukuješ sa ljudima. A kad se češće rukuješ, to ti šalje signal da si u lančaniku i da si im potreban. Ruke. Poželim svašta s rukama. Poželim da prođem kroz kosu one devojke. Da prelistam sve knjige u knjižari. Da čuketam po tastaturi više nego sad, smislenije nego do sad.
Zašto ovaj đumbir nema opor ukus? Gde su ruke konobarice zakazale? Da li su njeni prsti zamišljali kako ja ne mogu da podnesem snagu đumbira? Oh, oh, oholost. Možda je samo bila nežna prema mašini za ceđenje sokova jer je i mašina svakog dana nežna prema njoj. Sačuva joj prste makar.
Ruke. Dvoje se drže za ruke ispred lokala i landaraju. Vole se, pretpostavljam. Dlanovi kad se spoje u jedan, to je ljubav, nije stega. Ili jeste? Pitam se. Nisam dugo nikog sem svoje dece držao za ruke, ali to je drugačiji spoj. Oni nemaju ruke, ono su grančice koje tek treba da izrastu u nešto što će možda biti ruke.
Ja treba da im dam ruke. Ljubavnim drvorezom, od grančica do ruku. Imam slogan, mislim se, ovo bi se moglo dobro prodati.
Biće sve okej, govorim sebi, dok rukom gladim sebi bradu. Biće. Obećao sam ti davno da ću pisati kad te ne bude više. I tebi. I tebi. Svakom sam to obećao. Pisaću dosta kad te ne bude. Nekad sam pisao pisma koja su putovala više hiljada kilometara u potrazi za ocem.
Istim tim rukama pisao sam pesme devojkama iz Ekonomske škole u Paraćinu. Sve dok nisam iz ljubomore razbio neko veliko staklo u lokalu, pa je pisaća ruka morala da se odmara. Onda sam sporije malo pisao izvinjenje gazdama.
Danas pišem reklame. Svašta mogu ruke, vidiš, mogu da ti golicaju vijuge toliko da kupiš novi usisivač. Mogu da te podsećaju koliko si nesavršena jer bitno mi je da potražiš savršenstvo na našoj ambalaži. Reklamopisne ruke su eliksir našeg sveta.
Te reklamopisne ruke odnesem nekad na boks i pokušavam drugom muškarcu da otkinem glavu dok po mojim obrazima sleću iste opasne ruke. To je izraz muškog poštovanja. Ne znamo mi za drugo do da guramo hormone do suznih žlezda.
Rukama… Rukama razne žlezde možeš da poguraš. Kažu tako, ako znaš šta tražiš. Možeš da joj prođeš niz telo i ostaviš trag kao u pesku. Ili tek otisak poslednjeg zagrljaja.
Tako rade ruke. Bezobrazne ruke.
