Kad svedočiš nečijem bolu, a svedoči se često, hteo to ili ne, da li ga deliš kao parče hleba koje grizete zajedno – ili kao komad testa koji sam zapečeš kasnije u ono što zamisliš? Kad osetiš nečije trnce dok im huje trnovita sećanja kroz caklene oči, da li hvataš te slike s njima ili puštaš da ti idu kroz prste kao prolećni vetrovi? Kad imaš tuđa pitanja, tražiš li – svoje ili tuđe – odgovore?
Sedeti sa drugim čovekom i gledati ga kako uzima, pušta, daje i oduzima, krade i vraća, preuzima i zarobljava, oslobađa i obrgli je sveti čin čovečnosti. Kada znaš tananu tajnu kada sa tim čovekom treba samo sedeti i ne činiti ništa – paprena je igra jer kako da ne upleteš svoja stopala u to kolo?
Duševno komadanje je kosmički događaj koji često previdiš u mimohodu jer i tvoji parčići lutaju ovim svetom tražeći uklop. Kako znaš gde se tuđi parčići uklapaju? A ljudi se komadaju svakog dana nalik zaboravljenoj stvrdnutoj dečjoj glini koja nikad nije postala gotova keramička statua.
Veliko je iskušenje kada čuješ zov potonuća u tuđe dubine jer tvoje dubine imaju isti zov. Kao sirene, mame te rovovi tuđih kanjona i useka, a jedini je njihov cilj da spreče tvoj brodolom o tvoje hridi. Kuda ploviš?
Dati sebi odgovor na takva pitanja zahteva da prethodno pustiš i pitanje i odgovor – šta bi Drugi i da li bi Drugi za mene isto tako?
Kad pogledaš, a često ćeš gledati, čak slušati i osećati u Drugog dok mu se odvijaju sve tajne čovečnosti, valja se setiti da zapravo sve vreme gledaš – u Sebe.
