Obično petkom sa trenerom igram šah. Sednemo i pomeramo figure. On čeka da ja ukopčam logiku, ja tražuckam krivine i forice.
Radimo motive.
U jednoj vežbi zastao sam barem 15 minuta. Ispucao sam sve predloge rešenja i na kraju je odlučio da mi objasni. Ispostavilo se da je bilo dovoljno pomeriti lovca cak-cak-cak.
Ha, pa da sam znao da je tako lako!
Naređao mi je još 3 vežbe sa istim motivom koje sam rešio vrlo brzo. Baš sam pobedonosno raširio ruke.
Ma vidi ti to kako je prosto. Ali ne bi mi palo nikad na pamet tu da tražim, čak ni u pravoj partiji.
Ne možeš da ga pronađeš ako ne znaš u šta gledaš niti šta tražiš. Sad kad pogledaš u tablu, šta vidiš?
Pa vidim motiv.
Tako je. Ista slika, isti motiv. Samo ga sad i ti vidiš.
Ta misao me drži danima. Prelila se van table i ušla u đavolje igralište.
Koliko stvari u životu procenim i osudim, potpuno nesvestan 99% sastojaka te pojave?
Pored koliko lepota prođem dnevno, a da toga nisam svestan jer gledam u tablu i ne znam šta treba da tražim?
Koliko mi je logike ispred očiju, a ja ne znam gde gledam?
Ako zamislim da je život slobodnija šahovska tabla – jer krećemo se u pravilima, koliko god delovali spontano i klicali svoje nezavisnosti, a i mnoge šahovske odluke su, kao u životu, emocionalne isto koliko i racionalne – koliko nam motiva promiče ispred očiju?
Zamišljam da svet ima toliko kombinacija koje ja trenutno ne vidim – a ovo što vidim, nadmeno tumačim kao to je to.
Nije to to. Još ima upiranja prstom.
Kad pogledate u tablu sad, šta vidite?
