Žumance

Dragi dnevniče, promenio sam život iz korena u poslednjih šest meseci. Razveo se. Adaptirao. Video sam oca posle 15 godina i proveli smo lepo vreme zajedno. Učiću mlađeg sina kako da vozi bajs. Pokušavam da se ne raspadnem jer se prisećam kako sam učio ćerku isto to pre 5 godina. Preminuli starci, javiše mi. Ušle su mi neke osobe u život. Neke izlaze ili stoje na vratima, bogtisvetizna.

Nostalgija. Nostalgija me tuče. Prošao sam i prolazim kroz osećanja jednog normalnog, sprčenog muškarca. Udara me iznenadna sreća kao munja, pa me spuca tuga iz nevezuše, da bi mi noge bukagijama svezala prošlost i malo ushićenja došlo kao bedž na duši zbog budućnosti koja nosi nešto a ja ne znam šta je.

Odlaze mi klijenti i mnogo novca s njima. Dolaze novi i isto nešto novca s njima. Menja se. Brzo se menja sve, a ja gledam kako se u pepeo pretvaraju opsene koje sam mislio da su čvrste niti u mojoj kontroli. Srčem kafu, jedem jaja na oko u lokalnom kafiću u kom sam svakodnevno i dok curi ono žumance po tanjiru, dok mi miris cigareta oko mene ulazi u sveže opranu kosu, uviđam da se bojim.

Da sam se bojao. Da se svi bojimo. Da smo čvrsta parčad mesa krhkog skeleta i da smo pred određenim stvarima svi nekad bebe.

Ja sam kiborg – naelektrisano meso u oklopu od kalcijuma – koje u glavi ima jedno, u grudima drugo, među nogama treće i predstavljam koktel hemije i instinkta jednog Neandertalca koji se našao u tehnološkom dobu. Homo Sapiens. Mada leđa me nešto žigaju, u tridesetim sam već i-ha-haj, uskoro možda ni Homo Erektus neću biti.

Sve se nadam da će drama brzo proći, mada ljudi smo i život je teatar. Moj otac psuje pse koji prolaze ispod prozora i govori o svom Parizu i kako je u njemu 26 godina ovako ili onako. Psuje Vučića. Hoće unucima da kupi trotinete.

Odlazi za 4 dana, novi klijenti mi dolaze, deca mi najavljuju ekskurzije, i planeta nastavlja da se vrti. Cure ova jaja, žumance se tako dobro razlilo i opori ukus kafe, što si bliže dnu, postaje sve slađi. Ličim na njega, obrve su nam iste i pogled i posmatram da li ćemo istu ćelu imati.

Raduje me genetika. Još ima kose. Ne raduje me genetika jer ima porive s kojima se ja u sebi mirim na neki drugi način. Novac. Šaku novca drži moj otac koji je zaboravio kako se dinari računaju. Idu neke fakture i neke druge fakture i ona jaja cure.

Možda se svi mi bojimo. Bojimo se tog jednostavnog života oslobođenog bilo kakvog filtera. Života koji moraš pustiti da curi. Da teče. Da oteče i da ga neko jednog dana odnese kao slatka konobarica kojoj je vidno dosta i Novog Sada i ovog malog kafića na Podbari i mene koji jedem jaja na oko svakog dana po ritualu posle dužeg s mlekom i kisele… Ali ona šteka za fakultet. Mora da me pusti da tečem i ja kao to žumance.

Curi žumance.