„Kako se komarci udave u vodi ako se rađaju u njoj?“ –
pitala me je ćerka iz nevezuše dok smo se šetali 2023. godine po ovoj decembarskoj supi od vremena i istovremeno bivali komarci koji se dave u vodi u kojoj su se rodili. Detinji um je igralište i njoj je to pitanje odličje radoznalosti. Potreban joj je jednostavan odgovor.
Tata ne zna odgovor na to pitanje, osim pretpostavke da je komarac zaboravio da ume s vodom. Tata komplikuje. Tata se pita da li je on komarac.
Ljudi su komarci. Mi izlazimo iz potopljene utrobe i plaćamo treninge plivanja kasnije. Ako imaš (ne)sreće, muški krvni srodnici su ti pobornici stare vojne škole, pa te zviznu u lokalno jezero i stoje na obali dok se daviš. Tog dana u sebi se moliš da nisi onaj komarac koji je zaboravio šta je voda. Dvadeset godina kasnije uveravaš sve oko sebe da se nekad znalo i kako te je to oblikovalo. Trideset godina kasnije sudaraš se sa zidovima dok si sam u stanu jer… Zapamtio si kako da plivaš, ali si zaboravio štošta drugo.
Ti ne znaš da si komarac. Treba ti zato jedno dobro pitanje, iz nevezuše, da bi saznao da jesi. I to tek negde tamo, kad se najmanje nadaš. Ne znaš odakle će doći, ali raduj mu se, iako je podmuklo. Ako imaš sreće da te neko pita o komarcima ili da uopšte o tome razmišljaš.
Magija dobrih pitanja jeste u činjenici da ti otvore životne karte kao tarot. Ti tumači dalje. Te karte nekad liče na druge ljude, nekad na žvrljotine, a zapravo je to sve vreme komarac u tvojoj glavi, samo u različitim oblicima. Gledaš se tete-a-tete s tim pitanjima. Ti si tumač. Pitanje je katalizator.
Zbog čestog miksanja sa takvim katalizatorom, promenio sam pravila za odnos prema pitanjima u sopstvenom priručniku za upravljanje životom jednog komarca koji se zove Danijel. Život tako postane odjednom prihvatljiviji. Nimalo jednostavniji, dakako.
***
Nova procedura za bilateralne odnose sa pitanjima i prateća dokumentacija za međunarodnu komunikaciju sa drugim komarcima, samit XII, Novi Sad
- Sedi s pitanjima na koja nemaš odgovore. Zujaće, ali ćutiš. Ne trpiš. Samo ćutiš. Dobro, pomalo, ponekad. Kao što ne želiš da tebe isteruju iz sobe kad ti treba kap krvi, tako pustiš i pitanje da landara. Treba ti samo jedna prokleta kap. Biće, doživećeš. Neko će ti okrenuti sočnu stranu tela.
- Druži se sa pitanjima na koje imaš odgovore ali ti se ne sviđaju. Provešćete mnogo vremena zajedno. Zamisli neko obližnje jezero i šator i prijatelje i nekoliko piva i pecaljke. Ležanje u kukuruzu. Došli ste da živite život bez one teskobe da će sve proći. Jer ne znaš da hoće. Odavno si izašao iz vode. Sve dok jednog dana ne potegnete pivo, a sa njim i pitanje – „Seliš se u Beograd, tako?“ ili „Udaješ se, kažeš?“
- Pomiri se s time da nemaš pitanja. Eto, tek tako. To što imaš nekad nije baš pitanje, a ne znaš ni kako treba da izgleda kad jeste pitanje. Ma često nećeš ni znati da li je pitanje ili želja da bude pitanje. Kao kad gledaš druge komarce koji su još uvek dragi samo u tvojim sećanjima. Kad primetiš prvi put da ti se proređuje kosa. Kad uvidiš da je ne zaboravljaš, čak i uz svu leteću kilometražu ili fantazije koje sebi pričaš.
***
Komarci. Samo smo komarci. Piješ od života kap po kap, zujiš, zaboraviš na vodu, i odjednom te nešto tresne tokom sumnjivo tople decembarske večeri negde u Vojvodini.
Govorim sebi, dok ćerki objašnjavam da komarce niko nije učio da plivaju.
